"Mora da si uzbudjen zbog filma", rekla mi je jedna prijateljski raspolozena i dobronamerna poznanica krajem 2001, nekoliko meseci pre zavrsetka filma po romanu "O decaku". Ljubazno sam se nasmesio, mada mi nije bilo jasno sta pokusava da kaze. Zasto bi se uzbudjivao? Dok su trajale pripreme, bilo je zanimljivih,pa i prijatnih trenutaka - prodaja filmskih prava za nedostizno veliku svotu novca, susreti sa ljudima koji su radili na adaptaciji, gledanje krajnjeg proizvoda, koji mi se zaista dopao. Ipak, bio bi krajnje sumljicav prema svakom piscu koji bi se uzbudio zbog bilo kod dela ovog procesa koji je povremeno prilicno mucan (film je progutao jednog reditelja i promenio dve producentske kuce pre nego sto je zavrsen) i moze se otezati unedogled. Period pred samu premijeru i vreme prikazivanja filma svakako su najgori. Ponovo svi objavljuju prikaze. Otkrivate da polovina vasih prijatelja nisu ni procitali knjigu. Delovi filma koji se publici najvise dopadaju obicno su oni koji nemaju nikakve veze sa romanom.
Ali, prvo preslusavanje muzike za film, to je bilo zaista uzbudljivo, u pravom, fizickom smislu.Posmatranje procesa kojim se reci koje ste napisali pretvaraju u holivudske dolare moze biti prijatno na mnostvo razlicitih razloga, ali nista se ne moze uporediti sa dozivljajem njihovog pretvaranja u muziku: za nekog ko pise knjige samo zato sto ne ume da pise pesme, ideja da bi knjiga na neki nacin mogla proizvesti muziku bila je neprijatno uzbudljiva.
Kao i mnogi drugi, veliki deo 2000. godine, uzivao sam slusajuci album "The Hour of the Bewilderbeast" koji je objavio Badly Drawn Boy. To je jedna od malobrojnih engleskih ploca iz poslednjih godina za koje sam nasao vremena. Pazljivo sklopljena, zivahna ali ne i raspustena (nasuprot mijim sumljama da ime autora na neki nacin ukazuje na nerad u muzici, sumnjama zbog kojih dugo nisam bio spreman da ga cujem), melodican je, ima dosta pozajmica iz rocka i folka od one vrste koju volim (Damon Gough je jos jedan od postovalaca ranog Springsreena), ne pokusava da se pravi vazan, neengleska je, u tom smislu sto rejveri Ibici i pijani navijaci ne bi znali sta da rade s njom, i ima dusu. Zahvaljujuci mnostvu razbacanih orkestriranih segmenata (pocinje instrumentalom bleh-orkestra koji bi pristajao nekoj simpaticnoj komediji iz sezdesetih) i sirokom opsegu raspolozenja, uspeva da zvuci i veoma filmicno. Pomislio sam da bi Damon mogao pisati odlicnu filmsku muziku i sigurno bi predlozio da on napravi muziku za film, da nisam vec znao da pisci knjiga lakse mogu uticati na vreme i oblake nego na filmske adaptacije svojih dela. I onda, kada smo se prvi put sreli, Chris i Paul Weitz, asistenti reditelja, obavestili su me da je Damon angazovan da uradi kompletnu muziku za film. Bio je to zabrinjavajuce srecan spoj - da li je zaista moguce da je muzika u njihovim glavama ista kao muzika u mojoj glavi? U svakom slucaju, sedeo sam u kancelariji i preslusavao redom nove pesme i teme koje je potpisao Badly Drawn Boy, a pre toga ih je culo samo nekoliko ljudi na planeti. I bio sam srecan.
Roman "O decaku" poceo sam da pisem 1996, u godini u kojoj je kod mog sina Dannya dijagnostikovan autizam. Bilo je mnogo stvari koje su me terale da razmisljam (ili panicim, ocajavam, ne spavam). Novac je bio samo jedan od njih. Moj osecaj relativnog bogatstva - vec cetiri godine uspevao sam da sasvim pristojno zivim od pisanja i prvi put u zivotu nesto da ustedim - iznenada je potonuo u nocnu moru finansijske neizvesnosti: morao sam da zaradim dovoljno da moj sin bude obezbedjen, ne samo dok sam ja ziv, vec i za citav njegov zivot, a tih dodatnih trideset ili cetrdeset godina nije bilo lako zamisliti, ni na koji nacin. I onda, tek sto su ove brige pocele da me pritiskaju, stigao je novac oz Holivuda. Pre nego sto je film zavrsen, to je bila jedina veza izmedju knjige i Dannya koju sam uspeo da uocim. Lik Marcusa nema nikakve veze sa njim (Marcus ima dvanaest godina, brbljiv je i bistar, mada pomalo na svoju ruku; Danny je imao tri godine, i pet godina kasnije nije progovorio). Takodje verijem da bi Danny prepoznao ovu vrstu roditeljskog odnosa koji je Marcus iskusio. Da nisam bio roditelj, mozda bi me privukla neka druga tema, i to je otprilike jedini nacin na koji je roman bio povezan sa Dannyem.
"A Minor Incident", ljupko i osecajno prebiranje po zicama gitare sa dilanovskom solo-deonicom na usnoj harmonici, direktno se odnosi na prelomni dogadjaj u knjizi: Marcus se jednog dana vraca kuci i pronalazi majku, Fionu, kako lezi na sofi posle pokusaja samoubistva, u komi, posto se prethodno ispovracala po podu. Pesma je oprostajna poruka sinu. I ja sam napisao oprostajnu poruku u romanu, doduse ne u obliku pesme. Mislim da Damanove reci savrseno uspevaju da izraze poremecenost i nemar u njenoj depresiji.
Medjutim, kad sam nekoliko puta preslusao "A Minor Incident", pesma me je naterala da pocnem da razmisljam o Dannyu onako kako to nisam cinio dok sam pisao knjigu.
You always were the one to make us stand out in a crowd
Though every once in a while your head was in a cloud
There's nothing you could never do to ever let me down
peva Damon kao Fiona, i te reci su me ostavile bez teksta. Autisticna deca su po definiciji najsanjivije prirode, sa glavom uvek u oblacima, a nacin na koji je Danny uspevao da skrene paznju gomile na nas ukljucuje i pokusaje da ukrade cips od neznanaca ili se svuce na gornjoj platformi autobusa br.19. Ali ona negacija u poslednjem stihu ... Kako je Badly Drawn Boy mogao znati da su stvari koje Danny nikad nece raditi (govoriti, citati, igrati fudbal, i jos mnogo toga), da je upravo to ono sto ljudi koji ga vole cini tako odlucno ponosnim i spremnim da ga zastite? Iznenada, pet godina kasnije, otkrio sam da pocinjem da se identifikujem sa tekstom pesme na jedan nov i sumoran nacin, jer novac od prodaje filmskih prava naterao me je da razmisljam o sopstvenoj smrtnosti. Kao i Fiona, poceo sam da razmisljam o vremenu kada vise necu biti uz Dennya - razlozi su drugaciji, ali je konacni ishod isti.
Dakle, tu se krije uzbudjenje: u magicnim koincidencijama i prenosu kreativnosti. Napisao sam knjigu koja nije knjiga o mom detetu, i onda je neko napisao divnu pesmu o jednoj epizodi iz te knjige, koja mi na nekom dubljem, licnom nivou znaci vise nego sto mi je ikada znacilo ono sto sam sam napisao. Necu reci da takve stvari vrede vise od svih holivudskih dolara, jer sam pragmatican, i ti dolari su mi, uostalom, omogucili da osnujem fond za Dannya, za koji se nadam da ce mu potrajati onih zastrasujucih trideset ili cetrdeset godina. Ali, vrede mnogo, svakako vise nego sto se novcem moze kupiti, i teraju me da nastavim da radim i saradjujem sa drugima, u nadi da ce nesto od onoga sto cu napisati ponovo uspeti da u nekom proizvede takvu vrstu blistave i neocekivane iskre.
There's nothing I could say
To make you try to feel ok
And nothing you could do
To stop me feeling the way I do
And if the chance should happen
That I never see you again
Just remember that I'll always love you
I'd be a better person
On the other side I'm sure
You'd find a way to help yourself
And find another door
To shrug off minor incidents
And make us both feel proud
I just wish I could be there
To see you through
You always were the one
To make us stand out in a crowd
Though every once upon a while
Your head was in the cloud
There's nothing you could never do
To ever let me down
And remember that I'll always love you
Нема коментара:
Постави коментар