Got my mind like the Pope got God
I Got the blues well it seems so far
Temptation all around the air that I breath
But you ain't got to worry cause you tamed the beast
And in the summer time
That we lost
Out of time and
At a cost
I need someone who can understand
I'll never be a prophet in my own land
When I'm a long way from home
With so much pressure on my bones
I'm such a long way from home
But I'll be back soon
Tongue tied on the telephone line
You got the words to help me ease up my mind
No one love me like the way that you love me so
I got to tell you from the tip of my tongue
Cause I know where I'll find you
I know just where you lie
Always deep in my heart
You're by my side
I know it's hard
When I'm a long way from home
With so much pressure on my bones
I'm such a long way from home
But I'll be back soon (yeah)
(I'm coming home)
I know where I'll find you
I know just where you lie
Always deep in my heart
You're by my side
It's so hard
When I'm a long way from home
It's so much pressure on my bones
I'm such a long way from home
But I'll be back soon
I'm gonna be back soon
Oh, I'm gonna be back soon
Daddy gonna be back soon, yeah.
U julu sam se krstila u Pravom zboru Gospodnjem. Sve jedno mi je bilo cak i to sto to obavlja precasni Tomas, sto je cist laznjak, sto merka Starinu haljinu, sto je skida pogledom svaki put kad bi se red njim penjala stepenicama. Zazmurila sam dok me je nauznak spustao u cetvrtasti bazen ispred zgrade Zbora, a nos mi se napunio hlorom. Zelela sam da duh udje u mene, da me sasvim opere. Zelela sam da sledim bozji plan za sebe. Znala sam kuda cu dospeti ako sledim sopstveni.
Kasnije smo otisli u crkveni restoran brze hrane, da proslavimo. Nikad niko pre toga nije priredio zabavu u moju cast. Star mi je poklonila Bibliju u belom povezu od skaja, gde je podvukla odabrane odlomke. Od Kerol i decaka dobila sam kutiju pisaceg papira sa golubicom u uglu; na traci u njenom kljunu pisalo je "Slavi Gospoda", ali sam znala da ju je sigurno Star izabrala.Cika Rej mi je dao mali zlatni krstic na lancicu. Iako je smatrao da sam caknuta sto sam se krstila. "Nije valjda da zaista verujes u ovo sranje", sapnuo mi je dok mi je kacio ogrlicu o vrat. Zadigla sam kosu da bi mi zakopcao lancic "U nesto moram da verujem" tiho sam odvratila.
Draga Astrid JESI LI TI SISLA S UMA??? Ne smes se 1) krstiti; 2) zvati sebe hriscankom, ni 3) pisati mi na tom smesnom papiru. Neces zavrsavati svoja pisma sa "preporodjena u Hrista"! Bog je mrtav, zar nisi cula, umro je pre stotinu godina, predao se iz cistog manjka interesovanja, odlucio da se posveti golfu. Vaspitala sam te da imas izvesnog samopostovanja, a sad kazes da si sve to dala nekom Isusu sa cestitke? Bilo bi smesno da nije tako ocajnicki tuzno.
Nemoj se ni usuditi da trazis da prihvatim Isusa kao svog spasitelja, da operem dusu u krvi Jagnjetovoj. Nemoj ni pokusati da me iskupis. Ne kajem se NI ZBOG CEGA. Nijedna zena s imalo samopostovanja nebi ucinila nista manje.
Pitanja dobra i prirode zla zauvek ce ostati jedan od najzanimljivijih filozofskih problema, zajedno sa problemom same egzistencije. Ne prebacujem ti sto se bavis tim pitanjima, samo intelektualnu manjkavost u pristupu. Ako je biti zao znaci biti motivisan samim sobom, biti centar sopstvenog sveta, ziveti po sopstvenim pravilima, onda je svaki umetnik, svaki slikar, svaki originalni um zao. Zato sto se mi usudjujemo da gledamo svojim ocima umesto da blebecemo klisee koje su nam ostavili takozvani Ocevi. Usuditi se na gledanje isto je sto i ukrasti vatru bogovima. To je sudbina covecanstva, motor koji nas pokrece kao rasu.
Triput ura za Evu Majka
Molila sam se za njeno iskupljenje. Oduzela je zivot zato sto ju je neko ponizio, narusio njenu sliku o sebi kao Valkiri, nerdjajucoj ratnici. Ogolio njenu jedinu slabost - ljubav. Stoga se osvetila. Tako je lako naci opravdanje, napisala sam joj. Uradila si to jer si se osetila kao zrtva. Da si bila zaista jaka, mogla si da tolerises ponizenje. Samo nas Isus moze ojacati dovoljno da se odupremo iskusenjima greha.
Odgovorila mi je Miltonovim citatom - djavoljom replikom iz "Izgubljenog raja"
Sta se sem bitke gubi? Nije sve mrtvo; nepokorna Volja spremanje osvete besmrtna mrznja i hrabrost; pokorit se il' uzmac nece
Nikad te niko neće ovako tesno grliti uznemirenu i belu.
Ja sam mornar bez kompasa kome uvek polude lađe.
Nikad ti niko neće ovako u krvotok uliti poslednju nežnost celu, i pronaći u tebi i nadu i beznađe.
Nikada više nećes ovako divno truliti u običnom hotelu, a ne želeti ipak odavde da izađeš.
Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom mog mrkog trbuha.
Ti si so sa oteklih usana koje smo oljuštili očnjacima i prosuli po mojim bedrima i tvojim dojkama.
Ti si najbeskonačnije, najubitačnije nebo kraj mog rumenog uha.
Najbesramnija devojka koju sam sreo među ženama.
Najstidljivija žena koju sam sreo među devojkama.
Kad ti izgovaram ime, usta su mi puna krzna, i tamjana, i cveća, i mesa.
U očima mi grme grčevi svetlosti. U temenu se protežu grobovi grbavi.
Kad ti izgovaram ime, sav sam popljuvan, i čist, i mek, i grešan, i besan.
I polumrtav od ljubavi.
Vidiš koliko mi odjednom razrokih zvezda zoblje sa dlana, zubima od zrele zobi.
Čuješ kako mi vinogradi štucaju u džigerici, i seme iz mesa svetluca kao svitac pod čokoćem.
Naučio sam da uz tebe ričem, i naričem, i milujem, i drobim.
Kad ti izgovaram ime, sav sam ošamućen od sunca, i bezbroj zamorenih reči u ošurenom grlu mi klokoće.
Vidiš kako sam ti ovo srce od riđeg cica noktima zakovao za obnaženi levi rever.
Pod pazuhom sam ti otkrio toliko mnogo ptica koliko nikad odjednom nije video ovaj beskrilni sever.
Hoću da mi zenice pokipe između tvojih trepavica.
Da budeš ravna od podavanja i do kostiju prosta od prkosa.
Hoću da sva lica, od mrtvačkih sanduka do dečjih kolica, imaju tvoje prve bore oko usana i pege oko nosa.
Ovo ti se svetim u ime svih onih koji su te želeli po vozovima, po šetalištima, po bioskopima, a nikad ih nisi dotakla.
Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine za sve preživele i nedoživele žeđi,
za sve što mi se u temenu klati i u ramenima visi.
Ti si ono najlepše što sam uselio u oči zelene od stakla, u oči žute od gleđi.
Ti si sve ono jesi. I sve ono što nisi.
Britvom ću morati da te ljuštim sa sebe, da te do krvi, kao krljušt, skidam.
Moraću da te otkidam kao ljušturu školjke uraslu u škrapu krečnu.
Jer video sam te svu. Do stida. I mnogo dublje od stida.
Jer video sam te večnu, i isprljanu, i mlečnu.
Zaboraviću ti usne na trbuhu, kao beduin dve preklane kamile u pustinji bez vode.
Sto vekova ću ostati ukopan korenjem u bele peskovite bregove tvog užarenog tla.
Sto vekova ću zbog tebe noktima da se krstim i kutnjacima molim.
Mesečinu ću kao ražanj u grkljan da zabodem.
Sto vekova ću ovako da te volim, užasno da te volim, sav od paperja i sav od zla.
Beži zato dok možeš!
Ja sam već hiljadu suša ovom krvlju nadojio.
Beži! Ja sam već hiljadu potopa ovim mesom potopio.
Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.
Spasavaj se. Silazim ti u utrobu kao noćna smena u rudnik srebra.
Kad ti izgovaram ime, ja sam i smešan i velik, kao bog koji se u jesen neizlečivo opio, pa skita po vojničkim igrankama, namiguje na ptice i deli okolo svoja poslednja rebra.
Stop all the clocks, cut off the telephone.
Prevent the dog from barking with a juicy bone,
Silence the pianos and with muffled drum
Bring out the coffin, let the mourners come.
Let aeroplanes circle moaning overhead
Scribbling in the sky the message He is Dead,
Put crepe bows round the white necks of the public doves,
Let the traffic policemen wear black cotton gloves.
He was my North, my South, my East and West,
My working week and my Sunday rest
My noon, my midnight, my talk, my song;
I thought that love would last forever, I was wrong.
The stars are not wanted now; put out every one,
Pack up the moon and dismantle the sun.
Pour away the ocean and sweep up the wood;
For nothing now can ever come to any good.
Nek` svi satovi stanu i neka telefoni zaneme,
I psima da ne laju dajte sočnu kost,
Utišajte klavire i uz prigušeno dobovanje bubnja
Iznesite kovčeg,nek ožalošćeni priđu..
Nek avioni tugujući iznad naših glava
Ispišu preko neba poruku `On je Mrtav`.
Stavite crne florove na bele vratove golubova,
Nek saobraćajci svoje bele rukavice zamene crnim.
Bio je moj Sever,moj Jug,moj Istok i Zapad.
Moja radna sedmica i nedeljni odmor,
Moje podne,moja ponoć,moj govor,moja pesma;
Mislih da je ljubav večna..prevarih se.
Zvezde sada nisu poželjne;pogasite ih sve,
Spakujte Mesec,skinite Sunce;
Izlijte okeane i posecite šume:
Jer ništa od toga više nema svrhe...
... Zamislila sam majku kao kraljicu Kristinu - hladnu i tuznu, ociju prikovanih za neki daleki horizont. Njen dom je bio tamo - medju krznima, palatama punim retkih bogatstava, medju kaminima toliko velikim da se u njima pece jelen, medju brodovima od svedskog javora.Dublje od svega plasila sam se od svega da ce ona jednog dana naci put do tog mesta i da se vise nikad vise nece vratiti.I zato sam uvek bdela kad bi majka izlazila po ovakvim nocima., ma koliko se kasno vratila kuci. Prosto sam morala da cujem njen kljuc u bravi, da ponovo osetim ljubicice u njenom parfemu.
I trudila sam se da neotezavam stvari - stoga joj nista nisam trazila, nisam je opterecivala svojim mislima. Videla sam da devojcice bucno zahtevaju novu odecu i zale se na veceru koju su im majke pripremile. Tad bi se uvek skamenila. Zar ne vide da vezuju svoje majke za zemlju? Zar se lanci ne stide svojih zatvorenika?
No kako sam im samo zavidela kad bi majke sele pored njih na krevet i pitale ih o cemu razmisljaju.Moja majka nije imala ni trunke radoznalosti za mene. Cesto sam se pitala za sta me smatra - za psa koga moze da veze ispred prodavnice? Za papagaja na svom ramenu?
Nikad joj nisam rekla da bi volela da imam oca, da bi volela da idem u letnji kamp, da sam je se ponekad plasila. Bojala sam se da ce odleteti , a da cu ja ostati sama, na nekom mestu gde ima previse dece, previse mirisa, gde ce lepota i tisina i opojnost njenih lebdecih reci biti daleke koliko i Saturn ...
Kao jagoda na slagu, ulepsa mi dan. Kao da je sunce sinulo.
Well I'm so above you
And it's fine to see
But I came to love you anyway
So you tore my heart out
And I don't mind bleeding
Any old time to keep me waiting
Waiting, waiting
Chorus:
Oh, oh-oh I got a love that keeps me waiting
Oh, oh-oh I got a love that keeps me waiting
I'm a lonely boy
I'm a lonely boy
Oh, oh-oh I got a love that keeps me waiting
Well your mama kept you but your daddy left you
And I should've done you just the same
But I came to love you
Any old time you keep me waiting
Waiting, waiting
... Ne tvdim da su svi oblici trzisnog sistema inherentno nasilni. Vise je nego moguce imati trzisno utemeljenu privredu koja ne iziskuje takvu brutalnost i ne zahteva takvu ideolosku cistotu. Slobodno trziste za robu siroke potrosnje moze koegzistirati s besplatnim zdravstvenim osiguranjem, drzavnim skolama i velikim segmentom privrede - poput nacionalne naftne kompanije - u vlasnistvu drzave. Podjednako je moguce zahtevati od korporacija da isplacuju pristojne zarade i postuju pravo radnika na sindikalno udruzivanje, a od vlade da oporezuje i preraspodeljuje bogatstvo kako bi se ublazile izrazite nejednakosti koje karakterisu korporativisticku drzavu. Trzista ne moraju biti fundamentalisticka.
Kejnz je posle velike depresije predlagao upravo ovu vrstu mesavine, zakonima regulisane privrede, revolucije u drzavnoj politici koja je stvorila Nju dil i slicne transformacije sirom sveta. Fridmanova (Milton Fridman) kontrarevolucija zapoceta je bas zato da bi, u jednoj zemlji za drugom, metodicno uklonila ovaj sistem kompromisa, ravnoteze izmedju izvrsne, zakonodavne i sudske vlasti. Sagledati u tom svetlu kapitalizam Chikaske skole uistinu ima necega zajednicko s ostalim opasnim ideologijama : prepoznatljivu teznju za nedostiznom cistotom, praznom tablicom na kojoj bi zapocela izgradnja preuredjenog uzornog drustva .
Ova teznja za bozanskom moci potpunog stvaranja jeste upravo razlog sto krize i katastrofe tako snazno privlace ideologe slobodnog trzista.Neapokalipticna stvarnost naprosto ne pretstavlja gostoljubivu sredinu za njihove ambicuje. Ono sto je tokom trideset pet godina animiralo Fridmanovu kontrarevoluciju jeste njena privucenost onoj vrsti slobode i mogucnosti kakva je dostupna samo u vremenima kataklizmickih promana - kad se ljudi, sa svojim tvdoglavim navikama i upornim zahtevima, silom uklanjaju s puta - trenuci kada demokratija deluje prakticno nemoguce.
Pristalice doktrine soka ubedjene su da samo veliki slom - poplava, rat, teroristicki napad - moze da generise onu vrstu prostranog , praznog platna za kojim zude. Upravo u tim trenucima slabosti,kada smo psiholoski labilni i fizicki otrgnutiiz svoje sredine, ovi slikari stvarnosti zavrcu rukave i bacaju se na prepravljanje sveta.
Slicno, mada nesto radikalnije raspolozenje zahvatilo je svet u razvoju, najcesce pod imenom developmentalizma ili nacionalizma treceg sveta. Ekonomisti developmentalizma tvrdili su da ce njihove zemlje konacno pobeci iz zacaranog kruga siromastva samo ako se budu usmerile na unutrasnju industrijalizaciju umesto da se oslanjaju na izvoz prirodnih resursa, cije su se cene kretale silaznom putanjom, u Evropi i Severnoj Americi. Zagovarali su podvodjenje pod zakonsku regulativu ili cak nacionalizovanje naftne, mineralne i ostalih kljucnih industrija, kako bi znatan deo dobiti hranio proces razvoja pod upravom drzave.
Dolaskom 50-tih godina 20. veka developmentalisti poput Kenzijanaca i Socijaldemokrata u bogatim zemljama mogli su da se pohvale nizom zadivljujucih prica o uspehu. Najnaprednija laboratorija developmentalizma bio je juzni vrh Latinske Amerike poznat kao Juzna kupa: Cile, Argentina, Urugvaj i delovi Brazila. Epicentar je bila Ekonomska komisija UN-a za Latinsku Ameriku (UNECLA, United Nations Economic Commision For Latin America), s bazom u Santjagu, u Cileu, na cijem se celu od 1950 do 1963 nalazio ekonomista Raul Prebis. Prebis je obucavao timove ekonomista developmentalistickoj teoriji i spremao ih da rade kao politicki savetnici za vlade sirom kontinenta. Nacionalisticki politicari poput Huana Perona u Argentini svom silinom su sproveli svoje ideje u praksu , ulazuci drzavni novac u infrastrukturne projekte kao sto su autoputevi i celicane, dajuci lokalnim biznisima izdasne subvencije za izgradnju novih fabrika, proizvodeci ogromne kolicine automobila i ves-masina, i suzbijajuci uvoz strane robe s nepristupacno visokim tarifama.
Tokom ovog vrtoglavog perioda ekspanzije, Juzna kupa pocela je vise da lici na Evropu i Severnu Americu nego na ostatak Latinske Americe ili neke druge delove Treceg sveta. Radnici u novim fabrikama formirali su mocne sindikate koji su pregovorima izvojevali zarade ravnim onima u srednjij klasi, a njihova deca odlazila su da studiraju na novootvorenim drzavnim univerzitetima. Jaz koji je delio elitu iz polo-klubova u regionu i njegove seljacke mase postajao je sve uzi. Sredinom 50-tih godina 30. veka, Argentina je imala najbrojniju srednju klasu na kontinentu, a susedni Urugvaj stopu pismenosti od 95 %, kao i besplatnu zdravstvenu zastitu za sve gradjane. Developmentalizam je izvesno vreme bio tako zapanjujuce uspesan da je Juzna kupa Latinske Amerike postala mocan simbol za siromasne zemlje sveta: bio je to dokaz dapametna, prakticna politika, ukoliko se agresivno promenjuje, moze da potre klasnu podelu izmedju Prvog i Treceg sveta.
Taj silni uspeh centalno planirane privrede - na kejnzijanskom severu i developmentalistickom jugu - znacio je crne dane za Odsek za Ekonomiju Univerziteta u Cikagu. Antirivale cikagovaca s Harvarda, Jejla i Oksforda angazovali su predcednici i premijeri da bi im pomogli da ukrote zver tzista: skoro niko nije bio zainteresovan za Fridmanove smele ideje - da ga pusti da divlja pomamnije nego ikada. Postojala je, medjutim, nekolicina ljudi koje su jos uvek izuzetno interesovale ideje Cikaske skole - nekolicina, ali mocna.
Za glave americkih multinacionalnih korporacija, u stalnoj borbi sa izrazito manje gostoljubivim svetom u razvoju i jacim, zahtevnijim sindikatima kod kuce, posleratne godine napretka bile su uznemiravajuce.Privreda se naglo razvijala, stvaralo se enormno bogatstvo, ali vlasnici i deonicari bili su primorani da preraspodele veliki deo tog bogatstva kroz korporativne poreze i radnicke zarade. Svima je islo dobro, ali s' povratkom pravila iz vremena pre Nju dila nekolicini ljudi islo bi i daleko bolje.
Naposletku sve se vratilo na Fridmanovu upornu poruku: za sve je kriv Nju dil. Tada je mnogo zemalja "ukljucujuci i moju, skrenulo na pogresan kolosek". Da bi vratio vlade na pravi kolosek, Fridman je u svojoj prvoj popularnoj knjizi "Kapitalizam i sloboda" izlozio ono sto ce postati pravilnik o globalnom slobodnom trzistu, a u SAD-u formirati privrednu agendu neokonzervativnog pokreta.
Prvo,vlade moraju ukloniti sva pravilai regulative koje stoje na putu akumulaciji profita. Drugo, trebalo bi da rasprodaju svu imovinu koju posediju, kako bi korporacije mogle da posluju sa profitom. I trece, trebalo bi da dramaticno srezu finansiranje socijalnih programa. Unutar ove trodelne formule o dergulaciji, privatizaciji i smanjenju troskova, Fridman je izneo mnostvo detalja. Porezi, tamo gde moraju da postoje , trebalo bi da budu niski, a bogate i siromasne trebalo bi oporezovati po istoj pausalnoj stopi, Korporacije bi trebalo da imaju slobodu da prodaju svoje proizvode svuda u svetu, a vlade ne bi trebalo da ulazu napore da zastite lokalnu industriju ili lokalno vlasnistvo. Sve cene, ukljucujuci i cene rada, trebalo bi da odredjuje trziste. Minimalna zarada ne bi trebalo da postoji. Fridman je privatizacijom obuhvatio zravstvenu zastitu, postu, obrazovanje, penzije pa cak i nacionalne parkove. Ukratko i sasvim neuvijeno, pozivao je na krsenje Nju dila - tog nezgodnog primirja izmedju drzave, korporacija i radne snage koje je sprecilo izbijanje opste narodne pobune posle Velike depresije. Svaku zastitu koju su radnici uspeli da dobiju, sve mere koje je drzava obezbedila da bi ublazila ostrinu trzista, kontra revoluciju Cikaske skole sada je zelela da ukine i vrati cituaciju na staro.
A zelela je i vise od toga - da eksplatise ono sto su radnici i vlade izgradili tokom visedecenijskih groznicavih javnih radova. Imovina koju je Fridman terao vladu da proda predstavljala je krajnji proizvod visegodisnjeg ulaganja drzavnog novca i znanja koji su ih izgradili i ucinili dragocenim. Sto se Fridmana ticalo, sve ovo zajednicko bogatstvo trebalo je da predje u privatne ruke iz principa.
