Kao jagoda na slagu, ulepsa mi dan. Kao da je sunce sinulo.
Well I'm so above you
And it's fine to see
But I came to love you anyway
So you tore my heart out
And I don't mind bleeding
Any old time to keep me waiting
Waiting, waiting
Chorus:
Oh, oh-oh I got a love that keeps me waiting
Oh, oh-oh I got a love that keeps me waiting
I'm a lonely boy
I'm a lonely boy
Oh, oh-oh I got a love that keeps me waiting
Well your mama kept you but your daddy left you
And I should've done you just the same
But I came to love you
Any old time you keep me waiting
Waiting, waiting
... Ne tvdim da su svi oblici trzisnog sistema inherentno nasilni. Vise je nego moguce imati trzisno utemeljenu privredu koja ne iziskuje takvu brutalnost i ne zahteva takvu ideolosku cistotu. Slobodno trziste za robu siroke potrosnje moze koegzistirati s besplatnim zdravstvenim osiguranjem, drzavnim skolama i velikim segmentom privrede - poput nacionalne naftne kompanije - u vlasnistvu drzave. Podjednako je moguce zahtevati od korporacija da isplacuju pristojne zarade i postuju pravo radnika na sindikalno udruzivanje, a od vlade da oporezuje i preraspodeljuje bogatstvo kako bi se ublazile izrazite nejednakosti koje karakterisu korporativisticku drzavu. Trzista ne moraju biti fundamentalisticka.
Kejnz je posle velike depresije predlagao upravo ovu vrstu mesavine, zakonima regulisane privrede, revolucije u drzavnoj politici koja je stvorila Nju dil i slicne transformacije sirom sveta. Fridmanova (Milton Fridman) kontrarevolucija zapoceta je bas zato da bi, u jednoj zemlji za drugom, metodicno uklonila ovaj sistem kompromisa, ravnoteze izmedju izvrsne, zakonodavne i sudske vlasti. Sagledati u tom svetlu kapitalizam Chikaske skole uistinu ima necega zajednicko s ostalim opasnim ideologijama : prepoznatljivu teznju za nedostiznom cistotom, praznom tablicom na kojoj bi zapocela izgradnja preuredjenog uzornog drustva .
Ova teznja za bozanskom moci potpunog stvaranja jeste upravo razlog sto krize i katastrofe tako snazno privlace ideologe slobodnog trzista.Neapokalipticna stvarnost naprosto ne pretstavlja gostoljubivu sredinu za njihove ambicuje. Ono sto je tokom trideset pet godina animiralo Fridmanovu kontrarevoluciju jeste njena privucenost onoj vrsti slobode i mogucnosti kakva je dostupna samo u vremenima kataklizmickih promana - kad se ljudi, sa svojim tvdoglavim navikama i upornim zahtevima, silom uklanjaju s puta - trenuci kada demokratija deluje prakticno nemoguce.
Pristalice doktrine soka ubedjene su da samo veliki slom - poplava, rat, teroristicki napad - moze da generise onu vrstu prostranog , praznog platna za kojim zude. Upravo u tim trenucima slabosti,kada smo psiholoski labilni i fizicki otrgnutiiz svoje sredine, ovi slikari stvarnosti zavrcu rukave i bacaju se na prepravljanje sveta.
Slicno, mada nesto radikalnije raspolozenje zahvatilo je svet u razvoju, najcesce pod imenom developmentalizma ili nacionalizma treceg sveta. Ekonomisti developmentalizma tvrdili su da ce njihove zemlje konacno pobeci iz zacaranog kruga siromastva samo ako se budu usmerile na unutrasnju industrijalizaciju umesto da se oslanjaju na izvoz prirodnih resursa, cije su se cene kretale silaznom putanjom, u Evropi i Severnoj Americi. Zagovarali su podvodjenje pod zakonsku regulativu ili cak nacionalizovanje naftne, mineralne i ostalih kljucnih industrija, kako bi znatan deo dobiti hranio proces razvoja pod upravom drzave.
Dolaskom 50-tih godina 20. veka developmentalisti poput Kenzijanaca i Socijaldemokrata u bogatim zemljama mogli su da se pohvale nizom zadivljujucih prica o uspehu. Najnaprednija laboratorija developmentalizma bio je juzni vrh Latinske Amerike poznat kao Juzna kupa: Cile, Argentina, Urugvaj i delovi Brazila. Epicentar je bila Ekonomska komisija UN-a za Latinsku Ameriku (UNECLA, United Nations Economic Commision For Latin America), s bazom u Santjagu, u Cileu, na cijem se celu od 1950 do 1963 nalazio ekonomista Raul Prebis. Prebis je obucavao timove ekonomista developmentalistickoj teoriji i spremao ih da rade kao politicki savetnici za vlade sirom kontinenta. Nacionalisticki politicari poput Huana Perona u Argentini svom silinom su sproveli svoje ideje u praksu , ulazuci drzavni novac u infrastrukturne projekte kao sto su autoputevi i celicane, dajuci lokalnim biznisima izdasne subvencije za izgradnju novih fabrika, proizvodeci ogromne kolicine automobila i ves-masina, i suzbijajuci uvoz strane robe s nepristupacno visokim tarifama.
Tokom ovog vrtoglavog perioda ekspanzije, Juzna kupa pocela je vise da lici na Evropu i Severnu Americu nego na ostatak Latinske Americe ili neke druge delove Treceg sveta. Radnici u novim fabrikama formirali su mocne sindikate koji su pregovorima izvojevali zarade ravnim onima u srednjij klasi, a njihova deca odlazila su da studiraju na novootvorenim drzavnim univerzitetima. Jaz koji je delio elitu iz polo-klubova u regionu i njegove seljacke mase postajao je sve uzi. Sredinom 50-tih godina 30. veka, Argentina je imala najbrojniju srednju klasu na kontinentu, a susedni Urugvaj stopu pismenosti od 95 %, kao i besplatnu zdravstvenu zastitu za sve gradjane. Developmentalizam je izvesno vreme bio tako zapanjujuce uspesan da je Juzna kupa Latinske Amerike postala mocan simbol za siromasne zemlje sveta: bio je to dokaz dapametna, prakticna politika, ukoliko se agresivno promenjuje, moze da potre klasnu podelu izmedju Prvog i Treceg sveta.
Taj silni uspeh centalno planirane privrede - na kejnzijanskom severu i developmentalistickom jugu - znacio je crne dane za Odsek za Ekonomiju Univerziteta u Cikagu. Antirivale cikagovaca s Harvarda, Jejla i Oksforda angazovali su predcednici i premijeri da bi im pomogli da ukrote zver tzista: skoro niko nije bio zainteresovan za Fridmanove smele ideje - da ga pusti da divlja pomamnije nego ikada. Postojala je, medjutim, nekolicina ljudi koje su jos uvek izuzetno interesovale ideje Cikaske skole - nekolicina, ali mocna.
Za glave americkih multinacionalnih korporacija, u stalnoj borbi sa izrazito manje gostoljubivim svetom u razvoju i jacim, zahtevnijim sindikatima kod kuce, posleratne godine napretka bile su uznemiravajuce.Privreda se naglo razvijala, stvaralo se enormno bogatstvo, ali vlasnici i deonicari bili su primorani da preraspodele veliki deo tog bogatstva kroz korporativne poreze i radnicke zarade. Svima je islo dobro, ali s' povratkom pravila iz vremena pre Nju dila nekolicini ljudi islo bi i daleko bolje.
Naposletku sve se vratilo na Fridmanovu upornu poruku: za sve je kriv Nju dil. Tada je mnogo zemalja "ukljucujuci i moju, skrenulo na pogresan kolosek". Da bi vratio vlade na pravi kolosek, Fridman je u svojoj prvoj popularnoj knjizi "Kapitalizam i sloboda" izlozio ono sto ce postati pravilnik o globalnom slobodnom trzistu, a u SAD-u formirati privrednu agendu neokonzervativnog pokreta.
Prvo,vlade moraju ukloniti sva pravilai regulative koje stoje na putu akumulaciji profita. Drugo, trebalo bi da rasprodaju svu imovinu koju posediju, kako bi korporacije mogle da posluju sa profitom. I trece, trebalo bi da dramaticno srezu finansiranje socijalnih programa. Unutar ove trodelne formule o dergulaciji, privatizaciji i smanjenju troskova, Fridman je izneo mnostvo detalja. Porezi, tamo gde moraju da postoje , trebalo bi da budu niski, a bogate i siromasne trebalo bi oporezovati po istoj pausalnoj stopi, Korporacije bi trebalo da imaju slobodu da prodaju svoje proizvode svuda u svetu, a vlade ne bi trebalo da ulazu napore da zastite lokalnu industriju ili lokalno vlasnistvo. Sve cene, ukljucujuci i cene rada, trebalo bi da odredjuje trziste. Minimalna zarada ne bi trebalo da postoji. Fridman je privatizacijom obuhvatio zravstvenu zastitu, postu, obrazovanje, penzije pa cak i nacionalne parkove. Ukratko i sasvim neuvijeno, pozivao je na krsenje Nju dila - tog nezgodnog primirja izmedju drzave, korporacija i radne snage koje je sprecilo izbijanje opste narodne pobune posle Velike depresije. Svaku zastitu koju su radnici uspeli da dobiju, sve mere koje je drzava obezbedila da bi ublazila ostrinu trzista, kontra revoluciju Cikaske skole sada je zelela da ukine i vrati cituaciju na staro.
A zelela je i vise od toga - da eksplatise ono sto su radnici i vlade izgradili tokom visedecenijskih groznicavih javnih radova. Imovina koju je Fridman terao vladu da proda predstavljala je krajnji proizvod visegodisnjeg ulaganja drzavnog novca i znanja koji su ih izgradili i ucinili dragocenim. Sto se Fridmana ticalo, sve ovo zajednicko bogatstvo trebalo je da predje u privatne ruke iz principa.
